Sanja Zdunić: Perina priča: moja 3 šefa – „velik, veći, najveći“

Kutak za lidere
Petak je!. Dan za „metak“. Da, za metak u ćelanjak! Dođeš na posao prpošan, vedar i čio. „Ništa mi neće ovi dan pokvarit, nikakvi crnjaci ni ružne stvari!“ – pjevuši Pero. Biserka, velika šefica s velikim potencijalom prilazi Peri prije jutarnje kave. „Pero, danas voziš ekipu u Sisak.“ U Sisak? – upita znatiželjno Pero ne bili dobio na vremenu za pripremu svog EQ (emocionalno inteligentnog) odgovora. „Udah, izdah, poveži se sa svojim emotivnim stanjem, prepoznaj emociju koju osjećaš u sebi, …“ – prisjeća se Pero uputa dobivenih na edukaciji. Imam je, prepoznajem „popizdipis“.

Što ću sad? – razmišlja Pero. E, sad odi dublje, još dublje i zapitaj se zašto baš popi…., odzvanjaju riječi trenera. Jesam, duboko sam otišao. Pa zato jer mi se ne ide danas nigdje, ma kakav Sisak. Ok Pero, kakav izbor imaš? Mogu reagirati agresivno i poslat Biserku u rodno mjesto, mogu zašutjeti, mogu ….Što ćeš svjesno odabrati? – čuo je unutarnji glas . „Nema problema šefice, kad krećemo?“ – Perin je izbor.

Dok je uredno pregledavao svoj inbox, u sobu mu ulazi Zvonimir – veći šef, također s velikim potencijalom. „Pero, nikakav Sisak ne dolazi u obzir, trebaš hitno za Split! Ja ću s Biserkom sredit stvari!. Udah, izdah, kako se sada osjećam – pita se Pero. E sad, osjećam „popizdipis na m2“. Sisak mi se činio majka naspram Splita. Al treba uvijek pozitivno i konstruktivno razmišljati, prisjeća se Pero. Aj dobro, do Siska i natrag, nema dnevnice, do Splita i natrag pada dnevnica. „Nema problema šefe, kad krećemo?“ – Perin je izbor.

I dok je ukrcavao stvari za Split, prilazi mu najveći šef – Tihomir. „Pero, ajd me prebaci za Sarajevo! Hitno mi je!“ Ni udaha ni izdaha, u potpunosti usklađen, Pero promptno odgovara: „Nema problema direktore, kad krećemo?“.
Dok je Pero čekao Tihomira, upalio je radio. „Pristao sam bit ću sve što hoće,…“ – nafrljio je Pero. Prilazi mu Biserka, vidno uzrujana. „Pero, ti si danas trebao voziti za Sisak“. Stiže i Zvonimir. „Pero ti moraš u Split“. Eh, kako se sada osjećam – pitao se Pero. Sada sam potpuno miran jer znam što mi je činiti. Sisak, Split ili Sarajevo? Sarajevo, zna se! Obratio se snažno i hrabro svojim šefovima: „Razumijem vašu ljutnju. Volio bih da mogu biti i u Sisku i u Splitu i u Sarajevu, no ne mogu. Molim vas za pomoć, kako bi ste vi postupili na mom mjestu?“ Nastala je šutnja. U taj čas došao je direktor Tihomir. „Pero jesmo spremni?“ „Naravno, direktore“ – odgovorio je Pero. „Što se čeka?“ – pitao je direktor. Pero je sa puno suosjećanja pogledao svoje šefove Biserku i Zvonimira. Nastao je tajac. „Da imaju snagu, što bi sada moji šefovi rekli?“ – razmišljao je Pero. Šutjeli su, i Biserka i Zvonimir. Pero je mogao točno osjetiti njihovo emotivno stanje – strah. Čuo je njihovu unutranju pjesmu: bar jednom da mogu taj strah svoj da srušim i kažem sve riječi, što dugo ih gušim, …. ali riječi sve sam bacio u vjetar jer tako mi je važan taj jedan centimetar, ….

Ajmo Pero! – začuo je glas direktora. Pero je mirno ušao u auto, a na radiju sviralo je: „Ništa mi neće ovi dan pokvarit, nikakvi crnjaci ni ružne stvari!“

Pero, Biserka, Zvonimir i Tihomir izmišljeni su junaci ove priče. Jeste li se možda pronašl u nekoj od ovih uloga? Jeste li bili u situaciji da ste željeli nešto reći, a niste se usudili?